ПОСТОЈЕ писци који су једноставно саставни део одрастања бројних генерација, који обележе детињство, почетак живота, који за цео живот усмере младог човека и који га припреме и науче да се радује у откривању света преко литературе. Такав писац је био Бранко Ћопић - партизан, шерет, весељак с тужним лицем и двоструким живљењем живота. Између пошалице и досетке и депресије, између славе најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег књижевника и притиска државне апаратуре да сломе у њему трајне људске вредности. Оно што младима данас значи Хари Потер, то ће генерацијама и генерацијама значити његови јунаци магарећих година и орлова који су рано полетели.
Страданије Бранка Ћопића, како је Ратко Пековић, назвао књигу о њему, почело је одмах на почетку. Југославија се опорављала од крвавог рата и првих последица разорне резолуције Информбироа и раскинутог загрљаја са Москвом. Земља се лагано опорављала, али са опоравком лагано су расле и многобројне привилегије оних који су засели да владају у име народа.
Те далеке 1950. године било је спарно лето, како иначе и данас зна да буде у Београду. Душко Костић, главни и одговорни уредник "Књижевних новина", закључио је августовски број и кренуо је ка родном Иванграду, не помишљајући да ће најновији сатирични запис Бранка Ћопића "Јеретичка прича", уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици дочекали су га другови из Комитета и саопштили да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успео је некако да стигне на време. Кад тамо Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.
ОКО девет, ушла су два друга у кожним мантилима и стрпала их у црвени "бјуик" са замраченим стаклима. Какве ли симболике њихова, комунистичка, црвена боја и аутомобил симбол капитализма. "Голи оток", прошло им је кроз главу. Неко их је оцинкарио ако су негде несмотрено неку лепу о Стаљину рекли.
ПОЛЕДИЦАУ једном од извештаја о кретњу Бранка Ћопића пише: "Онога дана када је у 'Борби' изашло саопштење ЦК СКЈ поводом Ђиласових чланака, Ћопић је увече у Клубу књижевника питао свакога ко је ушао је ли за Ђиласа или не. Непосредно после Пленума, међутим, пред извесним лицима је недвосмислено али и прилично јасно рекао: - Гадна је ова београдска клизавица. Ономад се умало не ђидну'. Овим је хтео да каже како му је мало требало да пре Пленума "склизне" по Ђиласовој линији, али се ето на време повукао... Ћопић је тих дана, уколико би га неко питао је ли за Ђиласа или не, обично одговарао: "Ја сам за Ђиду...али Веселиновићевог".
Али, уместо у Удби, нашли су се пред Ђиласом.
- А ти онако, Ћопићу! Твоја сатира и "Јеретичка прича"! Храна за малограђане, повлађујеш ситној буоржазији и чаршији... А и твоја литература, све сами сељаци, Јовандеке и остала сељачка братија, а где ти је Партија, ње код тебе нема... - Ђидо критикује, упозорава, чини то меко, ненападно, не строго и нарогушено, као више другарски.